Храм Успења Пресвете Богородице
У Недељу о митару и фарисеју, 1. фебруара 2026. године, када наша Света Црква прославља и празнује Преподобног Макарија Египатског и Светог Марка Ефеског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Младеновцу.
Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, Ђорђе Мишковић, Слободан Кеџић, протојереј Александар Марковић, протонамесник Бојан Вићовац, јереј Милутин Гашевић, јереј Михаило Аврамовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Младен Марић.
Литургијско сабрање увеличали су Српски православни појци.
У својој Богонадахнутој беседи Митрополит Јован је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже вам Бог, браћо и сестре! Ова недеља посвећена је једном догађају, односно сусрету, два човека, који су дошли у храм да се Богу моле. Један од њих, као што каже Јеванђеље, се звао митар, а други фарисеј. У исто време, они су се различито молили. Молио се свако на начин како је мислио, како је осећао у себи. Или боље речено, он је у својој молитви испољавао оно што је у њему унутра. Фарисеј се није молио, бар хришћански се није молио, него се он хвалио. А овај митар, он је у смирењу, се молио и говорио: Боже, милостив буди мени грешноме. И заиста, браћо и сестре, с правом је Црква ову недељу посветила митару и фарисеју. Недељу која нас на неки начин, није на неки, него на прави начин, уводи већ у почетак Великог и васкршњег Светог поста. Дакле, другим речима, Црква нам данас предлаже две врлине. Смирење и покајање. И то је у ствари смисао поста. Смиреност и покајање. То јесте, Црква нас припрема, браћо и сестре, за улазак у један предиван духовни период, како се пост у црквеним песмама и назива. Радосни пост. Како пост, а радостан? Да, пост нас подсећа да оплакујемо своје греке, а са друге стране, ако их оплакујемо, и ако се поправимо, ако се потрудимо да не грешимо више или бар мање да грешимо, онда је заиста то за човека велика радост. Зашто је велика радост? Зато, браћо и сестре, што је покајање веће од свакога греха. А да би наш српски народ показао значај ове речи покајање, српски народ је додао, што нисам чуо ни у једном другом народу, он је казао, српски народ је казао, покајање је радовање.
Никада човек не може тако да се обрадује, да се зарадује, него кад се исправи, кад се поправи, кад постане бољи данас, него што је био јуче. И заиста, браћо и сестре, пост је период када се треба интезивније да тако кажем, да се интезивније духовно живи. Јер пост са молитвом, он чисти и душу и тело. И зато у овом посту треба, понављам, јаче, смелије, крепкије, снажније да се молимо. Јер ако постимо, само постимо и не једемо неку врсту хране, а не молимо се, онда од поста нећемо имати неку велику корису по питању нашега спасења, браћо и сестре. А колики је значај поста и молитве, то је сам Господ наш Исус Христос рекао у свом Јеванђељу, да се постом и молитвом и демони, односно ђаволи, изгоне. Видите која је то снага у посту и молитви. И зато Свети оци називају пост и молитву као два крила, којима човек се уздиже са земље на небо. Као што птици, два крила помажу да лети, да се уздигне да лети, са једним крилом не може да лети. Е тако и пост, ако није спојен, браћо и сестре, са молитвом, онда ћемо ми да се преврћемо као птица која има једно крило, а не може да полети, а жели да полети.
Молитва и пост су нераскидиви део нашег духовног живота. Пост у човеку треба да смањује страсти, а увећава духовне вредности. А све оно зло што је у нама, почиње од страсти. И ако те страсти не сасечемо у корену, онда ће оне да бујају, онда нећемо доћи до врлине. Дакле, браћо и сестре, синоћ смо на богослужењу, на вечерњи, у Цркви певали ону дивну песму црквену, покајањем отвори нам врата Животодавче. Пазите, покајањем отвори нам врата Животодавче. И ове речи, браћо и сестре, није потребно овим речима никакво додатно тумачење, јер оне садрже потпуни смисао покајања и поста, јер постом и
покајањем, браћо и сестре, ми отварамо врата раја. Не постимо ли? Не молимо се? Па ми смо већ затворили врата раја за нас. Исто онако као што и Адам, први човек, када је престао да пости, то јесте да гледа лице Божије, да се моли. Кад је истеран из раја, онда су врата раја била затворена. И та врата су била затворена, браћо и сестре, све док није Господ се родио, и док Господ Христос није дошао у овај свет, и није се родио у овоме свету. До Његовог доласка, и до Његовог страдања, и до његовог погребења, и васкрсења, и уласка у пакао, сви су људи били у том делу, и праведници, и грешници. Пазите, браћо и сестре. А то је прошло хиљаде и хиљаде година. Е, зато Господ силази у Ад, зато Господ силази у пакао, и изводи праведнике у Царство Небеско. То можемо да видимо и на дивним фрескама, које најчешће и тако осликавамо у Цркви, где Господ у свом васкрсењу, он изводи прво кога? Адама и Еву. И тиме је рај отворен за свакога човека. И истински човек отвора врата раја покајањем, постом, молитвом, причешћем, светим врлинама и добрим делима, браћо и сестре. И заиста покајање означава промену живота.
Као што и Литургија треба да нам покаже промену живота. Ако ми не осетимо ту промену у току поста, да смо другачији, џабе смо се узржавали од мрсне хране, а нисмо се
узржавали од недела. И онда ћемо исто тако и бити и на Литургији, ако не осетимо да је
присутство Бога овде на Литургији, браћо и сестре. И ако заиста не знамо смисао и поруку Литургије, онда ћемо заиста исти изаћи, као што смо ушли. А ушли смо да се Богу молимо, је ли тако? Ушли смо да се покајемо, да тражимо опроштај од Бога, и нама треба опроштај. Ушли смо, дошли смо на Литургију да се причестимо, да се сјединимо са Богом, браћо и сестре. Дакле, понављам, покајање означава промену живота. То јесте, ако смо јуче грешили, да се потрудимо данас да бар мање, ако можемо и да не грешимо. Не можемо да не грешимо, јер то Господ у Јеванђељу каже: не може човек да живи ни један
дан, а да се не огреши. Али да бар осетимо, да смо се сетили јучерашњег греха, па смо се покајали, помолили се Богу. А Бог је милост. Нема греха који се неће опростити, а у кога уложимо покајање. И човек не треба ничега да се боји у животу овом земаљском, ако има Бога у себи. Једино чега човек треба да се боји, то је непокајани грех. Понављам, нема греха који Бог неће опростити, ако ми заиста желимо, ако се молимо, ако тражимо. Јер Јеванђеље каже: тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се.
Неће нам Бог опростити, ако не тражимо опраштање. Али није само то потребно да у речима кажемо: Боже опрости ми, а нимало да не уложим труда, покајања. Него само на речима сам казао – Боже опрости ми, и Боже опрости на такав начин, као Бога постављамо као стражара. Чуо је моју реч, ти сад, Боже, поступи. Али Бог тражи наша дела. Бог тражи измену нас, промену нас. Бог тражи, браћо и сестре, да видимо ко је у нашим срцима. И када се човек, кажем, труди да престане да греши, у њему се, браћо и сестре, појачава вера. А зашто нам је вера потребна? Па зато што је она основ нашег живота. Зашто нам је још вера потребна? Зато, браћо и сестре, што вером усељавамо Бога у себе. Дакле, појачава нам се вера, али још, када се појачава вера у човеку, онда се у њему умножава љубав. Љубав се умножава, појачава се онда и милосрђе у нама, и душа, како кажу Свети оци, расте, и ум постаје облагодаћен ум. Промењен ум. Измењен ум, браћо и сестре. Јер управо покајањем ми прилазимо Христу. Браћо и сестре, покајање је везано, опет, говорим, за молитву, и ми не можемо доћи до стања покајања, ако не почнемо да се молимо. Ако не почнемо да постимо. Да се уздржавамо, не само, а и то је итекако потребно, и Црква нам је то прописала, и Свети оци, да се уздржавамо, не само од мрсне хране, него, опет, и себи, и вама, понављам, да се уздржавамо од злих дела. А како ћемо се уздржати од злих дела? Ако се уздржимо од злих мисли, јер од мисли почиње све, и ако тај коров ружних мисли не сасечемо, коров, ви знаете, бар који сте са села, ви знате да коров много брже расте, него што расту усеви које сејемо, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, Бог од нас тражи покајање, али искрено покајање. Искрено покајање, и кад Бог види то наше искрено покајање, опростиће нам. Али зато, понављам, треба да се молимо, и треба да постимо. Зато човек не може да се моли ако у његовом срцу нема Бога. Човек не може да се моли ако своје срце није очистио, пре свега, од маловерја. Од маловерја, али и мржње, и пакости, злобе, и посебно осуђивања. Ако се не боримо против осуђивања, онда ћемо заиста бити на страни овога фарисеја из данашњег Јеванђеља, који, није њему Бог узео за грех, што се тако молио, него му узео за грех, што је осуђивао митара, поред себе.
Нема човека без греха, то морамо да запамтимо. И да кажемо себе, ја сам грешан. Али то, када кажемо да сам грешан, да ме то заболи. Јер ако мене заболи, значи, ја нисам
осетио да је грех у мени се настанио. Дакле, браћо и сестре, када човек то призна себи, он
почиње и да се каје. Данашње Јеванђеље нас учи да се молимо на прави начин. Да се молимо разумно, браћо и сестре. Али нам треба на прави начин и разуман начин и да постимо. А то све треба да буде по благослову. А не по неком свом нахођењу. Зна Црква, браћо и сестре, кад треба и разрешити пост, и ублажити пост, боље речено, не може да разреши, али да ублажимо пост. Зна Црква да каже, ако је човек изнурен, болестан, не може да стоји, не може да се моли, седи. Седи, па се моли. Дакле, браћо и сестре, кажем да нас данашње Јеванђеље учи како треба да се молимо. А Бог чује молитву, браћо и сестре, сваку молитву која излази из чистога срца. Из чистога срца. И заиста, човек не може да се моли ако у његовом срцу, понављам, нема Бога. А кад има Бога у себи, у свом срцу, онда у његовом срцу нема оног нечастивог, браћо и сестре. Зато треба да се молимо, а не да осуђујемо друге. Дакле, браћо и сестре, нема понављам, човека без греха. Није наше да просуђујемо ко је колики грешник, већ да размишљамо о себе. То јест да уђемо у своје срце и добро се загледамо кога има унутра у нашем срцу. Да ли је тамо љубав или мржња? Да ли је тамо, браћо и сестре, зло и пакост? Да ли је у мојем и твојем срцу, браћо и сестре, Бог или Сатана? А један мора да буде. Један мора да буде, браћо и сестре. Човек не може да уђе у своје срце без припреме које сам већ овде помињао неколико пута.
Када уђе са таквим припремама, искрено сагледа своје срце, онда ће успети да види тај безобални океан. Океан који нема обала, браћо и сестре, у коме живе разна жива бића. И зато и Свети оци кажу, у човековом срцу је и она питома животиња и она крволочна животиња. И једна и друга животиња су ту. А која ће да победи? Она питома или крволочна. Па она животиња, браћо и сестре, коју ми хранимо. Ако хранимо питому, питомо ће нам све бити. Ако смо питоми, да тако још и кажем, овде међу собом, онда ће и Бог препознати нашу питомост. Дакле, браћо и сестре, када човек то призна себи, да је грешан. И кад опет кажем, уђе у своје срце, тек ћеш онда да видиш и ти и ја, ако смо искрено ушли у своје срце, како је тамо и шта све има у нашем срцу. И кад видимо шта је у мом и твом срцу, а онда заиста, само безуман човек, понављам, безуман човек, браћо и сестре, онда може да осуђује другог. Тек кад уђеш у своје срце, онда ћеш схватити заиста ко си и шта си, и какав си. А онда треба да признамо себе, видео сам своју нечистоту, па да кажем, нечист сам Господе, очисти ме, убели ме, као што цар Давид, који је такође имао греха, али се покајао и испевао овај диван, 50. псалам, кога стално читамо, увек читамо у Цркви, браћо и сестре. И он каже, убели моје грехе, као снег, ти то можеш, Боже, то Бог може, али Он неће без наше сарадње, ако ми не сарађујемо са Богом, и ако не сарађујемо, да нам Бог, браћо и сестре, очисти грехе. И када човек сиђе у своје срце и види шта је у његовом срцу, онда ће бити, браћо и сестре, такав човек заузет поправљањем себе, а не других.
Ми смо тако склони да друге поправљамо, да друге исправљамо, да другима држимо лекције, што бисмо рекли, али кад треба да саслушамо лекцију Јеванђеља, Божију лекцију, лекцију Цркве, лекцију Светих отаца, е то, мало теже иде. А шта кажу Свети оци? Како ћеш да научиш другог, а другог себе ниси научио? Како ћеш другоме да кажеш покај се, а сам се ниси покајао? Како другоме да кажемо пости, моли се, чини добра дела, а ти не чиниш? И онда ће наше речи бити заиста празне речи, браћо и сестре. Данашње Јеванђеље говори, као што рекао, како су ова два човека, фарисеј и митар, ушли у храм. И фарисеј је, као што рекох, ушао да се моли, али уместо молитве, он је осуђивао друге. Е, сад, замислите. Ми смо данас овде на Литургији. А Литургија је Богојављење. И ако ми нисмо усредсредили наш ум, наше срце, нашу душу, ка Богу, и не слушамо шта нам поручује Литургија, онда ће наше мисли да лутају. Па ће нам ђаво да дође да каже, сети се шта ти онај човек рекао, тамо пре три године, десет година. И ти ћеш почети да се бавиш тим човеком, што ти је можда упутио неку погрешну реч, или нешто зло учинио, и ти ћеш да заборавиш да се молиш. А онда ћеш почети да га осуђујеш. А онда Бог ни моју ни твоју молитву неће да прими на такав начи, браћо и сестре. Дакле, и фарисеј је, кажем, ушао да се моли, али уместо молитве он је осуђивао другога. А цариник, браћо и сестре, он није осуђивао. Он је спознао своју грешност. И шта је говорио? Боже, милостив, буди мени грешном. Пазите. А овај фарисеј, он каже: хвала ти, Боже, што нисам као остали људи. Он је себе издигао изнад тих других људи, он је себе сматрао праведним, и што још најгоре хвала ти, што ја нисам, каже, као овај митар. А он, сиромах, како Јеванђеље каже, погнуо
главу и било га је стид од својих грехова да погледа у небо. Него је сагнуо главу и поново
изговарао ону дивну молитву, Боже, милостив, буди мени грешноме.
Али, браћо и сестре, крај данашњег Јеванђеља нам каже, да је цариник отишао оправдан, а не фарисеј. Не онај, који се представљао другачијим него што јесте. Што је, нажалост, у нашој природи, људској итекако честа појава, који се хвалио собом и претварао управо, браћо и сестре, да је он праведан. Није дао Богу, који је једини прави судија, који једини има непогрешив суд, да каже о мени и о теби, него ти и ја узимамо суд у своје руке другог човека, па га ми класирамо, е, овај је праведан, овај је грешан. Овај је добар, овај није добар. Човече, па то је безумље. Безумље. Заиста, браћо и сестре, овај фарисеј јесте причао, али је био празан, како кажу Свети оци. Био је празан. Није имао ничега доброг у себи, јер није имао Бога у себи. Дакле, зато Црква хоће да нас
духовно ојача, да издржимо у својој намери, да пост, браћо и сестре, уз молитву проведемо хришћански, јеванђелски и на начин достојног човека. Достојног човека, браћо и сестре. Истина, то говорим и себи и вама, када год човек хоће да свој живот уподоби и Богу и Цркви, е, онда заиста наиђу искушења огромна. Онда Сатана нам стално другачије пуни главу. Зашто? Па зато што се ђаво плаши поста и молитве, браћо и сестре. Дакле, наилазе та искушења и та искушења почињу да нас ометају. И ми у ствари постајемо друге
личности. Другачије личности, опростите.
Искушења највише настају из гордости. Овај фарисај је заиста био горд. Из гордости и данашње друштво, усуђујем се рећи, и време су испуњени хвалисавошћу. Говори нам ово време да морамо да будемо јаки. Да морамо, браћо и сестре, да будемо бољи од других. То нам говори ово време наше. И стално се са неким упоређујемо. И стално желимо да будемо у праву. Ја сам у праву, она и други није у праву. Дакле, браћо и сестре, због тога упадамо у ону охолу замку гордости. Треба да се смиравамо. А смирење значи да прихватамо себе онаквим какви јесмо. Грешни, слаби, несавршени. Човек је слабо биће, једино је Бог савршен. Да схватимо да смо несавршени, али људи који се кају и желе да раде на себи и да се приближе Богу.
Кључна разлика и проблем оног фарисеја није било у томе што је рекао лаж о себи, већ то што је мислио да је лажући људе око себе мислио да може да слаже Бога. Он није схватио истину и самога себе је прогласио истином. Тиме је затворио врата раја и врата милосрђа Божијег. Себе је прогласио истином и зато ће човек данас казати – ма ја кад теби кажем да си ти такав и такав, нема ту Боже ми опрости ни Бога ни да се приближи. Не, ја сам та истина. Човек је лаж, а Бог је истина. Митар је, за разлику од фарисеја, спознао истину, спознао је немоћи, да смо прах и пепео, како и певамо у једној стихири током опела. Да смо и цвет који прецвета. Да смо трава и цвет, који се данас појави и више га нема. Усахнуо је. Ако све тако бива, онда нестаје Бога у нама. Не сме гордост да нам постане оруђе за осуђивање других, преузношење и омалоажавње другога, уздизање себе у односу на друге. Чим си почео да осуђујеш другога, ти си већ почео да се уздижеш изнад њега. Сам човек када се узвишава, кад-тад ће бити понижен
Све у Цркви почива на закону љубави. И све што чинимо и творимо да бисмо отворили своје срце за Бога и ближњега, потребно је да победимо све страсти у себи и преобразимо их у врлине. Тек онда можемо да се отворимо за ближњега свога. Зато браћо и сестро знајмо, да ко није себе учврстио у вери, молитви и побожности неће моћи да се одупре свим тим нападима. Човек је изложен нападима, човек је стално и рату и ако не уме да се човек бори, он ће на првом кораку да пострада. Зато је потребно да знамо како да се боримо против гордости, страсти и сујете. Све нам је то лепо објашњено, све нам је то речено у Јеванђељу. Нећемо моћи да се боримо, ако не призовемо Бога у помоћ, него се ослања само на своју моћ, на свој интелект и снагу. Не можемо победити ништа без покајања и смирења, а насупрот овим врлинама стоји гордост, која је узрок свих наших страдања, мука и патњи. Срж данашњег Јеванђеља гласи – Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Ми не можемо да живимо без благодати. Ми не можемо да се спасимо без благодати. Но, ово није једина срж данашњег Јеванђеља. Из ове јеванђељске приче се може извући закључак да је грех осуђивање другог. Господ у Јеванђељу каже да не судимо да нам се не би судило, јер каквим судом судимо, судиће нам се и каквом мером меримо, мериће нам се. То је много важна порука. Није само грех осуђивање другога, већ и себе хвалити, себе уздизати, подизати у односу на било кога другога. Тога скоро нико није поштеђен, јер у свима нама има клица гордости, али има и клица смирења. Која ће клица клијати и расти, па она коју негујемо, заливамо и хранимо. У свакоме од нас има та клица гордости, а ако ту клицу не сасечемо на време она ће нам рађати горке плодове, који ће нас на крају отровати, јер је грех отров.
Стражимо на вратима свога срца, како бисмо умсто нечастивог пустили Спаситеља да уђе у наше срце, а кад Он уђе у наше срце, верујте и лак пост и лака молитва. Зашто? Па зато што ћемо се ослободити осуђивања. Видите, овај сироти митар, каквом је молитвом завредио спасење, али он се искрено покајао. Његова величина је била у томе што никога није осудио, па чак ни онога фарисеја који је њега осуђивао.
Нека нам буду благословене ове недеље припремен за Велики пост и нека нам пост донесе радост, да би у радости, кроз молитву и пост дочекали Васкрсење Христово.
Бог вас благословио!”, закључио је наш Архијереј.
Након евхаристијског сабрања Митрополит Јован је у чин протонамесника произвео старешину храма Успења Пресвете Богородице Марка Јефтића и пароха првог младеновачког Ненада Марковића. Потом је заједничарење настављено на трпези љубави, коју је братство младеновачког Светоуспенског храма припремило.
