Храм Успења Пресвете Богородице
Дана 3. aприла 2026. год., у петак Цветне недеље Великог поста, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Литургију пређеосвећених Дарова у храму Успења Пресвете Богородице у Младеновцу.
Пре Литургије обављена је исповест свештенства Архијерејског намесништва младеновачког, а исповедник је био протосинђел Евстатије (Драгојевић), игуман манастира Ћелије колубарске.
Нашем Митрополиту су саслуживали: протосинђел Евстатије (Драгојевић), игуман манастира Тресије јеромонах Сионије (Зорић), умировљени парох младеновачки протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Младен Марић.
Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци и свештеници Архијерејског намесништва младеновачког.
У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао:
„У име Оца и Сина и Светог Духа!
Браћо и сестре и драга децо Божија, ево Богу хвала, налазимо се на крају шесте седмице Васкршњег пост. За три дана ући ћемо у Страсну седмицу, ући ћемо у Страдалну седмицу поста, браћо и сестре, која по својој садржини, својом суштини, представља један још, како бих рекао, строжији начин хришћанског живота. И не само хришћанског живота, него и строжији начин, браћо и сестре, и поста, и молитве. Јер цела ова Страсна или Страдална, како хоћете, седмица, која је испред нас, као што рекох, она нам говори, зашто је Господ дошао у овај свет, зашто је Господ страдао, зашто је прикован на крст, зашто је пљуван, зашто је руган, зашто је називан ђаволом. Све нам то говори, браћо и сестре, да треба да се што више удубимо у богослужење ове Страдалне седмице, да би, кроз веру и духовни осећај, сами преживљавали оно, све што је Господ учинио ради нас и ради нашег спасења. И ако будемо тако проводили ове дане поста и поготово ове наредне седмице, онда ћемо осетити радост празника Васкрсења Христова.
Васкрсење Христово, браћо и сестре, празник над празником. Или још како Свети оци, Свети апостоли кажу, радост над радостима. Да ли може бити за човека, да ли може бити за род људски већа радост, него да му се каже, нема више смрти? А Господ је својим Васкрсењем победио смрт, победио грех, победио ђавола и нама даровао живот вечни. Па је то разлог зашто треба да се радујемо. Али да би се обрадовали, зарадовали Васкрсењу Христовом, заиста треба да се припремамо и душом и телом. А пост уводи нас, управо, да очистимо и душу и тело. Човек, браћо и сестре, и драга децо духовна, то знате можда и боље од мене, ништа човек не може да уради, ако се не припреми. Не може човек ни да окопа своју њиву, ако се не припреми. Не може човек да очекује да му њива роди, ако је прво не преоре, изоре, подрља, ако не засеје право семе, онда неће њива родити. Родиће, али шта ће родити? Не жито, не плодове, него родиће кукут, родиће трње. А трње увек брже расте, него што расте и пшеница, или кукуруз, или тако даље. Е зато и нама треба, браћо и сестре, да просто пооремо у души нашој, да пооремо у срцу нашем, да припремимо и душу, и срце, да се у њих усели Господ. Често говорим, ако нема Бога у срцу, немојмо га тражити нигде на другом место. Немојмо га тражити ни на небу, ни на земљи. Јер ако га немаш у себи, немаш га нигде. А онај човек који има Бога у себи, тај човек и носи Бога, и живи Богом, тај човек, браћо и сестре, ће се трудити да никад не учини никакво зло. И не само да учини, него неће ни да помисли, неће ни да каже.
Пост нам је дат као благослов. Као благослов. Али дат нам је и као закон да тако кажем. Дат нам је и као закон да тако кажем. А пост, шта значи постити? Значи, уздржавати се, браћо и сестре. Дакле, шта ми још значи пост? Да ли се пост, браћо и сестре и децо драга, састоји само у неједењу неке мрсне хране? Не. Али јесте и у томе. Јер је и то заповест Божија. И то је заповест Цркве. Али има нешто много, много веће од неједења мрсне хране, браћо и сестре, а то је да се одричемо својих ружних навика, да се одричемо својих грешних дела, својих грешних мисли. Е, и у томе ће нам пост помоћи. Зашто? Како? Тако, што нас пост уводи у молитву. А молитва, браћо и сестре, нас уводи у смирење. И ако у свом животу немамо ту врлину смирења, ниједну другу врлину не можемо да остваримо у животу. Ниједну, браћо и сестре. А смирити се, шта то значи смирити се? Значи прихватити Бога, који је оличење смирења.
Прихватити Бога, служити Богу, али служити и ближњем. Служити у смирењу, а не у гордости. И зато, ако ми постимо, ако нам је пост у гордости, онда никакве користи од поста немамо. Онда постимо да би се хвалили. Онда постимо да би могли да кажемо ономе који не пости – Е, видиш, ја сам бољи, јер постим, а ти не постиш. Ако тако кажеш, немаш никакве користи од поста, браћо и сестре. Јер ти онда и не знаш шта је суштина поста. Онда ти схваташ да је пост циљ. А пост није циљ. Пост је средство да дођемо до циља. Ког циља? Царства Небескога. Да дођемо до Бога, браћо и сестре. А кад дођемо до Бога, онда ћемо лако доћи и до ближњега свога. Или, боље речено, онда ћемо га у смирењу и то ближњега другачије разумети. Разумећемо га боље. Разумећемо га онако, браћо и сестре, као што желимо да нас други разумеју. Зато треба увек, браћо и сестре, да пођемо од себе. Да пођемо од себе, да погледамо себе. И после је тај који нас управо уводи да уђемо у себе. То јесте да видимо себе, да сагледамо себе. Јер ако не сагледамо себе онако и како и заиста јесмо, и ако не признамо себи себе, онда, браћо и сестре, ми ћемо само осуђивати другога. Јер чим не видим себе, ја не видим ни своје грехове, не видим ни своје падове. А кад видим свој грех, видим свој пад, па чекај, онда ћу се замислити и показати, па чекај, овај други човек сто пута је бољи од мене, а ја мислио да сам најбољи.
Дакле, треба себе да проверавамо Христом, Јеванђељем, Црквом, Светим оцима, и онда ћемо знати да меримо праву меру. Но који год човек мисли да може и да уме да мери, људска мера је колебљива, људска мера је слаба, погрешљива, браћо и сестре. Једина мера која је права мера, то је мера Христова. Зашто? Па зато што нас Христос боље зна него што ми сами себе знамо. Зато што Христос зна шта је у твом и моме срцу, брате и сестро. Кад то знамо и у то верујемо да Христос зна не само шта сам учинио и шта смо учинили, него и шта ћемо учинити, е онда заиста треба мало да поведемо, што би реко наш народ, рачуна о себи. А кад човек води рачун о себи, неће да се оптерећује тим другим човеком. Он ће да се оптерети да буде бољи човек. А кад ја постанем бољи, кад ти постанеш бољи, онда ће и други постати бољи, браћо и сестре.
Зато нам свима треба, браћо и сестре, треба нам мудрост. Не своја, него она божанска Мудрост. На једном месту премудри Соломон каже: сине, ако будеш мудар себе, бићеш мудар и другима. Ако будеш зао себе, онда ћеш зло навући на себе. И заиста, браћо и сестре, зао човек, он сам себи отвара врата пакла. Док добар човек, он се труди да не каже ништа ружно, што ће шкодити, да тако кажем, другом човеку. И то је мудрост.
А то не можемо да дођемо до тог сазнања без просвећења, без светлости Христове. И данас смо чули овде, чули сте како се каже, светлост Христова просвећује све. Да, ми смо просвећени. Ми смо освећени крштени људи. Ми се освећујемо и просвећујемо. Кад год чинимо добро, кад испуњавамо врлине Христове, ми се освећујемо, браћо и сестре. А треба да се стално човек освећује, зато што човек стално греши. Другим речима, стално се у греху прљамо, али треба и да се пере. Ми добро знамо како можемо да оперемо руке, ноге, тело, одело и чиме то можемо да перемо најбоље. А да ли знамо чиме треба да перемо душу, чиме треба да перемо срце, чиме треба да перемо савест, браћо и сестре? Савест. И зато човек, кад год крене да учини, на пример, неко зло другоме, он треба да размисли да ли може да поднесе суд своје сопствене савести, која ће на крају му казати ко си и шта си. Да ли можемо да поднесемо суд своје савести? А савести је, каже наш народ, неумитни судија. Њу не можемо да подмитимо, ако можемо да подмитимо судове и судије овога света, не можемо савести. Зато треба да се боримо, драги моји, да нам савест се не успава. А успава се, ако не будемо обратили пажњу на себе, на свој живот, и не само на свој, него живот ближњих. Као што је сваки члан породице одговоран за друге чланове породице, тако смо сви ми, браћо и сесте, одговорни за породицу Цркве Христове, Тела Христовога, а то је Црква Христова, то смо ми. И зато пост нам помаже, браћо и сестре, да се уздржавамо, као што рекох. А човек, ако се не уздржава у злу, он ће само зло да чини. Зли човек, он не може да, не само да, он не уме ништа, не може другачије да мисли, а камоли да учини, него да само чини зло.
Но, Бог је нама дао слободу, да живимо како хоћемо, и у добру, и у злу. То је наше опредељење, али Бог ти је дао и теби и мени слободу, а није дао слободу да је злоупотребљавамо, него дао нам је слободу да се радујемо, што ми, у ствари, можемо да одлучимо. Хоћемо ли бити спасени или нећемо бити спасени? Хоћемо ли тражити спасење или нећемо тражити спасење? Хоћемо ли зарадити, што би реко наш народ, рај, или ћемо зарадити пакао? И не мојмо да мислимо, Бог је овога осудио у пакао, овога у рај. Не, Бог је љубав, Бог не суди, али Бог спроводи правду, коју, ако смо живели правдом Божијом, онда ћемо у правди и живети не само по овом свету, него ћемо живети у оном вечном и непролазном.
Нека би и нама Господ помогао, браћо и сестре, да мало, ево, пред крај Великог поста, Васкршњег поста, да мало сумирамо у чему нам је прошао овај благословени период поста. Али он само не треба да се разликује, као што рекох, од неједења неке врсте хране? Не, него да сагледамо. Јуче сам то чинио или говорио. Треба свако вече, кад кренемо да спавамо, и да целивамо икону, и да се помолимо, и да бар три минута, не треба на више, да посветимо себи и да размислимо, чекај, у чему ми је прошао овај дан. Јесам ли икакво добро учинио, или на крају, јесам ли икакво добро помислио другоме? Јесам ли неком другом пожелео срећу, или само мислим, мени треба да буде добро, ја треба да будем срећан? Браћо и сестре, и децо, драга све док другога не учинимо срећним, не мојмо да се надамо срећи. Јер, оно што дајемо, то и примамо, браћо и сестре. Оно што сејемо, то и жањемо. Бог је нас овде послао да будемо његови сарадници. Он је засејао семе божанске науке своје, а нама дао да то семе чувамо у себи, да га заливамо, да што више рода роди, да што више благодатних дарова зарадимо кроз то што требало би да будемо сарадници Божији.
Нека нам Господ помогне да дочекамо воскрсење Христово у радости. Дочекаћемо у радости, ако будемо имали смирења да кажемо – Господе опрости. Јер никад човек тако не личи на Бога, како кажу Свети оци, него кад каже – Господе опрости ми и кад каже – брате и сестро опрости ми. Опростити, значи задобити љубав. Јер љубав прашта, браћо и сестре. Љубав прашта. Онај који нема љубави и кад каже да опростимо му, није искрен. Јер љубав прашта, а Бог нама прашта, браћо и сестре, али зато треба да будемо свесни колико је Бог велики, колико је његова љубав велика, да он подједнако воли и грешне и праведне.
Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека буде срећан и благословен и сутрашњи празник васкрсења четвородненог Лазара и Цвети које су у недељи, али да нам буде срећна и благословена ова Страдална седмица, а као круна свега, све среће и радости и јесте Васкрсење Христово, па да се радујемо у Господу.
Бог вас благословио!”, закључио је Митрополит Јован.
Пошто су послушали беседу, верни народ ове шумадијске вароши се сједино са Господом. Након Евхаристије, сабрање је настављено у парохијском дому младеновачког Храма, где је протонамесник Бојан Вићовац, парох јагњилски, изложио реферат на тему „Милосрђе у посту”. После дискусије Митрополит Јован је изузетно похвалио рад и разговор у вези са њим. Након тога приступило се трпези љубави, коју је припремило братство храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу.
