Прослављена храмовна слава и освештан живопис у цркви Светог Луке

У суботу 31. октобра 2026. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом Луки на Старом градском гробљу у Младеновцу.

Нашем Митрополиту саслуживали су: игуман манастира Тресије јеромонах Сионије (Зорић), Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, старешина цркве Светог Луке протојереј Ратко Аврамовић, старешина цркве Светих Јоакима и Ане у Међулужју јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Младен Марић.

Литургијско сабрање увеличали су предивним појањем Српски православни појци из Београда.

Митрополит Јован је на почетку сабрања освештао живопис, чиме је завршена генерална обнова овог храма подигнутог 1921. године. Током протеклих неколико година, црква Светог Луке је у потпуности реновирана, како споља, тако и изнутра. Првобитно подигнут као гробно место породице Баџак, овај храм је од 1945. до 1991. год. служио као магацин Јавног комуналног предузећа Младеновац. Након што су се преживели потомци породице Баџак сагласили да црква припадне Епархији шумадијској, иста је освештана 18. 10. 1992. год. од стране Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског др Саве. Од тада је ова црква филијални храм Црквене општине младеновачке и у њему се служи Литургија сваке суботе.

У својој Богонадахнутој беседи Митрополит Јован је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре!

Ми данас прослављамо Светог апостола и јеванђелисту Луку. Данас славимо човека који је био сапутник Господа нашег Исуса Христа. Славимо човека који не само да је видео Спаситеља него је имао ту привилегију да гледа Бога лицем у лице, да разговара са Богом и да се увери у сва чуда која је Господ чинио. А Господ је, знате и сами, исцељивао болесне и васкрсавао мртве.

Заиста, браћо и сестре, Свети апостол Лука слушао је спасоносну науку Господњу. Али није је само слушао – он је живео том науком. Живео је од речи Божије и хранио се њоме. Зато је и могао да напише, да тако кажем, аутентично сведочанство о Христу, треће Јеванђеље, које носи назив Јеванђеље по Луки. А шта је Јеванђеље, браћо и сестре? Блага вест, радосна вест. Шта је још Јеванђеље? Наука над наукама. То је нешто што не можемо читати и разумевати онако како читамо и разумевамо друге књиге. Зато је порука Јеванђеља једноставна и написана тако да је могу разумети и писмени и неписмени. Све, међутим, зависи од вере оних који читају Јеванђеље и од свести да то није обична књига. Дакле, браћо и сестре, порука Јеванђеља је једноставна и зато је намењена сваком човеку. Али потребно је да имамо чврсту и пламену веру, као и молитву, и да се трудимо да живимо у подвигу, по вери и молитви. Зато је Јеванђеље закон живота сваког хришћанина. Заиста, ако Јеванђеље није у средишту нашег живота, ако непрестано не урањамо у њега, онда промашујемо сопствени живот. Не можемо ни себе да препознамо, а камоли друге. Ако читамо Јеванђеље са свешћу да је оно реч Божија и са вером, Господ ће нам помоћи да у Јеванђељу видимо сами себе. Човек нигде не може тако да провери какав је, каква му је вера, каква су му дела и какве су му мисли, као што то може у Јеванђељу и кроз Јеванђеље, браћо и сестре. Речи Христове треба исправно да разумемо и, колико можемо, исправно да их протумачимо. А једини прави тумач Јеванђеља јесте Црква Христова. Зато онога ко је у Цркви, ко живи Црквом, слуша Цркву и има Духа Божијега у себи, Дух Свети учи како да тумачи речи Божије.

Погледајте све велике Свете Оце који су били тумачи Јеванђеља. Погледајте њихову веру и њихов живот, па ће нам свима бити јасно како Дух Свети освећује и просвећује свакога човека који долази на свет. Ако нисмо просвећени Духом Светим, онда се, да тако кажем, просвећујемо неким својим духом – духом овога времена. А дух овога времена, браћо и сестре, неће Бога. „Сав свет у злу лежи“, каже се у Светом Писму. Дух овога времена неће Бога. Он хоће слободу, али човек не зна да је једина права слобода – слобода у Христу. Свака друга слобода, и моја и твоја, ако није у Христу, ако не извире из Христа и не води ка Христу, није слобода него робовање. Зато човек најчешће самога себе заробљава у себе. А када се затвори у себе, онда, браћо и сестре, ништа око себе не види. Не види ни Бога, а када не види Бога, не види ни ближњега. Не види ни Цркву, ни црквени поредак. Ништа не види, јер је испуњен собом. А има ли места у човеку који је испуњен самим собом? Нема. Такав човек мисли да је испунио себе, али у ствари није. Њега је испунио нечастиви, који му непрестано говори: „Човече, ти си нешто велико, ти си нешто узвишено!“ Тако нас ђаво обмањује, браћо и сестре, наводећи нас да о себи мислимо превише високо. Исто онако као што је преварио Адама и Еву. Пазите: апостол Лука је гледао лице Божије и разговарао са Богом. Адам и Ева су такође били у заједници са Богом. Али су, због своје гордости, послушали ђавола. А он им је говорио: „Шта имате да слушате Бога? Можете бити већи од Бога. Немојте да слушате оно што вам је рекао: немојте узимати плод са тог дрвета. Узмите га, па ћете видети!“ Човек је узео плод и преварио се.

Као што се и ми лако полакомимо за нечим што није добро. Лакше се полакомимо за оним што је лоше него за оним што је добро. Тако су учинили Адам и Ева: узели су забрањени плод и били лишени гледања лица Божијега и разговора са Богом. Зато се у црквеној песми каже да је Адам, када је био истеран из раја, сео наспрам раја и плакао. Зашто је плакао? Зато што је видео шта је изгубио. Тек када је изгубио, постао је свестан онога што је имао, па је зато и заплакао. Наш народ има једну дивну, јеванђелску изреку: „Имао па не знао шта има; изгубио па познао шта је имао.“ Браћо и сестре, све можемо у животу изгубити, само не смемо да изгубимо Христа. Не смемо да изгубимо Цркву. Не смемо да изгубимо веру – али не веру која је само на устима и језику, него веру коју смо и ти и ја, брате и сестро, претворили у дело. Ако вера не рађа дела, мртва је. И дела која не произлазе из вере такође су мртва, браћо и сестре. Тако говори Свети апостол Јаков. Дакле, речи Христове треба исправно да разумемо. Нећемо се ослањати само на своја искуства, своја сазнања и способности, којима се често хвалимо. Говоримо да имамо знање, способности и искуство. Али какво је то искуство ако те је ђаво преварио, брате и сестро? Какво је то искуство? Зато ћемо се трудити да наша тумачења и разумевања речи Христових увек буду у сагласности са Црквом и Светим Оцима. Ако нешто није у сагласности са Црквом, онда то не може бити правилно тумачење ни правилно схватање, браћо и сестре. Треба да будемо у сагласности са Црквом и свима светима, онако како смо примили и како нас подсећа Свети апостол Павле када каже да оно што је примио, то и предаје. Нама, крштенима, предата је здрава и спасоносна наука.

Човек у својој гордости хоће да исправља и Цркву и Јеванђеље. Недавно сам чуо једног човека који говори о томе шта је Црква, а не познаје шта је Црква. Каже, парафразираћу, да Српска Православна Црква више није Црква, него администрација. Замислите: човек који је празан хоће да се наметне другима и да им објасни шта је Црква. А како ћеш објаснити шта је Црква ако не живиш Црквом, брате и сестро? Како ће те Дух Свети просветити ако си Га истиснуо из себе и живиш по сопственом духу? Дакле, браћо и сестре, вером примамо Бога и вером Га усељавамо у себе, како каже Свети апостол Павле. Вера у Христа Господа јесте, у ствари, ризница у којој је скривено богатство. А какво је то богатство? Богатство божанске мудрости, божанског знања и божанског живота. Ван Цркве, ван Христа и ван Јеванђеља нема живота. Човек може да хода и да се креће, па и да себе назива човеком, али ако је без Бога, остаје духовно празан. За такве Свети апостол Павле каже да су попут љуске ораха: лепа споља, а изнутра празна. Страшно је, браћо и сестре, ако смо празни Бога, ако смо празни Цркве и Јеванђеља. Јеванђеље је, заиста, ризница божанске мудрости. Онај ко има ту ризницу никада неће своју мудрост ставити изнад Цркве и Јеванђеља, него ће у смирењу прихватити и Цркву, и Јеванђеље, и Христа. Када живимо Црквом, ми стичемо Царство Небеско. Зато је Христос рекао: „Царство Божије је унутра у вама.“ Заиста, у човеку мора да буде једно царство: или Царство Божије или царство зла; или царство радости или царство туге; или царство мира или царство немира. И царство немира је некакво царство, али оно није спасоносно и не може да спасе човека. Све то човек осећа у тренутку када има велику веру у Господа нашег Исуса Христа. Зато ће Свети апостол Павле рећи: „Вером ходимо, а не гледањем.“ А затим додаје ону дивну реченицу: „Знање надима, а љубав изграђује.“ Заиста, знамо шта значи надимање. Када се човек надме од хране или нечега другог, може да узме лек и да се излечи. Али када се надме од сопственог знања, када мисли да зна више од других, онда за то надимање нема лека осим вере и смирења, браћо и сестре.

Свети Јован Богослов каже да онај ко исповеда да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу. А ми имамо свој Символ вере, браћо и сестре. Да ли га познајемо, осим што смо га можда научили напамет? Да ли живимо по Символу вере, драги моји? Проналажење Бога и вечних вредности у себи увек је последица те животворне Христове вере. Дакле, живе вере у Христа. Јер та вера, као духовна светлост и духовни огањ, како каже Свети Јован Златоусти, прожима целокупну човекову личност и открива му ризнице које су скривене у њиви његове душе. Ми смо њива Божија, како каже Свети апостол Павле. А њиву треба орати, плевити, заливати и чистити од корова. Ако то не чинимо, од њиве нећемо имати ништа. Ако нисмо узорали земљу и припремили је за семе које сејемо, она не може донети плод. Грабљивице су увек ту. И нечастиве силе непрестано хоће да нам одузму реч Христову, браћо и сестре, да не бисмо живели по речи Христовој. Нема, међутим, већег блаженства од онога које човек осећа када у себи осети присуство Господа Христа. Када осетимо Бога у себи, онда кроз цело наше биће струји нека сила коју не можемо да објаснимо речима. Не можемо језиком да је опишемо, али осећамо радост. Не знамо одакле она долази док се не сјединимо са Богом. Бог се сјединио са нама и постао један од нас. Када се ми сјединимо са Богом, онда нам све постаје јасно, браћо и сестре. Христос се вером усељава у наша срца. А у срцу је, како често говорим, или Бог или ђаво; или љубав или мржња; или мир или немир. Онај ко у себи има мир Божији неће бити поколебан оним што се око њега догађа. Могу други да чине зло и свашта друго, али човек који има мир Божији неће се тиме дати пореметити. Неће обраћати пажњу на то, него ће свој ум усредсредити на мир Божији.

Христос се вером усељава у наша срца. Зато је дивна наша вера, дивна је вера православна! Велики је Бог, браћо и сестре, који нам је даровао Цркву. Јер се кроз Цркву спасавамо. Бог нам је дао Цркву као Тело Своје. Ми, сви крштени, удови смо тог Тела Христовог. А знамо шта радимо када се један орган разболи: лечимо га. Ако га не излечимо, болест може да захвати и друге органе. Тако је и са човеком, браћо и сестре. Ако се духовно не лечи, не само што он духовно оболева него утиче и на оне који су око њега. Често говорим: када човек пада и пропада, никада не пропада сам. Са собом повлачи и оне који су око њега. А када се човек подиже из палости, ни тада се не подиже сам – подиже и оне који су око њега. Погледајте, браћо и сестре, колико свако од нас треба да буде свестан да имамо одговорност једни за друге. Не смемо доћи у такво стање да кажемо: „Баш ме брига за другога! Баш ме брига шта се тамо у Цркви чита, шта се пева и како се пева!“ Док не почне да нас се тиче оно што се тиче другога, не можемо га истински разумети, браћо и сестре. Зато у Цркви нема сувишних, како кажу Свети Оци. Сви смо одговорни једни за друге и једни другима смо потребни.

Дивна је и велика наша вера, а велик је и Бог који нам је дао Цркву Своју као Тело Своје и као лађу. Црква се тако представља; Свети Оци је упоређују са лађом. И не само са лађом него са бродом у који, иако смо слаби, грешни, немоћни и недовољно добри, можемо да се укрцамо и да се спасемо. Ако се не укрцамо у тај брод, узалуд нам је све. Погледајте велике бродове којима људи путују. На њима постоје и мањи чамци и различите справе које служе за спасавање када брод почне да тоне. Ако не знаш да употребиш те справе и чамце, узалуд ти је што их имаш. Тако је и са нама: ако не познајемо своју веру, узалуд нам је што говоримо: „Ја верујем“, и што се позивамо на своја уверења. Дакле, браћо и сестре, када имамо тај брод, када имамо ту лађу – Цркву – сва искушења која нас сналазе у животу лакше ћемо пребродити. Са Богом све можемо да победимо. Без Бога, верујте, не можемо ништа. Без Бога не можемо ниједно добро да учинимо. А ако се хвалимо својим добрим делима и говоримо: „Ја сам то учинио, ја сам ово саградио, ја сам оно урадио“, а не сетимо се Бога Који нам је помогао да учинимо добро, онда смо на путу духовне пропасти. То је духовна погибао, како кажу Свети Оци. Кроз све ово што сам говорио, драги моји, прошао је и Свети апостол Лука. Све је могао да чини зато што је био Христов човек, јер је сав горео за Христа и живео за Христа. Слушао је реч Христову, гледао лице Христово и стекао искуство живота у Христу. Зато је аутентично сведочио оно што је Бог имао да каже свима нама. А оно што је Бог казао записано је у Јеванђељу. Свети апостол Лука је, као што рекох, писац трећег Јеванђеља, браћо и сестре. Зато он и у данашњем Јеванђељу бележи причу коју смо чули. Господ се обраћа ученицима Својим, а преко њих и Цркви, говорећи: „Ко вас слуша, Мене слуша; и ко се вас одриче, Мене се одриче.“ Тако нам говори данашње Јеванђеље. Христос апостолима поручује да ће онај ко слуша њихову реч слушати и Његову реч. Зашто Господ то каже? Зато што ће се апостоли обраћати онима који чезну за Христом, који чезну за истином, правдом и љубављу, са вером и поверењем.

Имамо ли ми поверења у Бога? То треба да преиспитамо. Онај ко има поверења у Бога имаће поверења и у људе. Па чак и ако га ти људи преваре, он неће изгубити поверење у Бога. Он ће добити награду за своје поверење, док ће онај који није узвратио поверење сносити последице свога поступка. Дакле, браћо и сестре, све то важи и за нас. Свој живот треба да утемељимо на вери и на поверењу у Бога. Бог нас неће оставити. Он је дошао на овај свет да спасе све људе. Није дошао само због једног човека, нити само због једног народа, него је дошао ради спасења целокупног света, браћо и сестре. Када имамо поверења у Бога, имаћемо и међусобно поверење, драги моји. Ако немамо поверења у Бога, верујте, нећемо имати ни међусобно поверење. Зато је данас много оних који изневеравају друге, јер немају вере и поверења. Ако имамо поверења у Бога, онда ћемо заиста разумети и реч Божију која каже: „Љуби ближњега свога као самога себе.“ Можемо ли ми да волимо другога као себе? А ваљда себе највише волимо, зар не? Чини ми се да бисмо ту сви пали на испиту. Не могу да волим другога, а да притом волим само себе. Јер када кажем да волим себе, често заправо волим свој его, своју гордост и своју сујету, да не набрајам даље, браћо и сестре. Оно што Христос говори – „Љуби ближњега свога као самога себе“ – значи да треба да разумемо једни друге и да не пребројавамо промашаје, падове и грехе једни других. Тек тада ћемо моћи да проширимо своје биће, а поготово своје срце. Често говорим да је срце, као телесни орган, врло мало. Али када у њега уђе Христос – Христос Који је већи и од неба и од земље – Он проширује наше срце. Тада човек може све да смести у своје срце и нико му не смета. Могу да прихватим другога, какав год да је, и да га сместим у своје срце. Чувам њега да не пропадне, а чувам и себе да не пропаднем због њега.

Треба да заволимо свакога човека. Да осуђујемо његов грех, ако има, али не да осуђујемо човека са грехом. То треба да расуђујемо. Човек је једно, грех је друго. Но, умемо ли да разликујемо? Да раздвојимо грех од човека или све што би се рекло трпамо у један кош. Кад то схватимо онда ћемо видети Христа. Осетићемо Његову љубав, осетићемо Његово присуство. Осетићемо Његову благодат, а то је сам наш Господ Исус Христос. Осетићемо што је најважније Његов промисао, да све што нам се догађа у животу да је по промислу Божијем. Зато Господ каже, да и када човек пада да не посустаје, да не губи веру, јер ни длака са главе не може да спадне човеку без знања Божијег. Бог брине и о длаки на глави, а како да не брине о човеку који је икона Божија. Како да не брине о човеку за којег је Бог пролио крв своју.

Морамо слушати апостоле, слушати Цркву, слушати Свете Оце и нека би нам Господ молитвама свих светих, молитвама Светог апостола и јеванђелисте Луке, а данас славимо и Светог Петра Цетињског, да њиховом вером ми растемо у вери и не само у вери и из вера и у веру, све до краја нашег живота. Зато, као што сам рекао на почетку, све можемо да изгубимо, човек може све да изгуби, не само што изгуби човек богатство, изгуби и породицу, али ако изгубе веру онда је све изгубљено. По апостолским речима вером ходимо, а не знањем.

Нека нам Господ помогне. Увек нам треба вера, а данас нам треба посебно вера и поверење. Треба нам вера да се одржимо као народ Божији. Лутамо, а човек сваки лута кад није са Богом и није са Црквом. Е, тај који није са Богом и није са Црквом тај ће свашта да измишља и о Богу и о Цркви, па ће да измишља и о сваком човеку. Зато, вера је та која нас каналише, вера је та која је ограда да не пропаднемо у провалију.

Чувајмо веру да би вера чувала нас! Бог вас благословио!”, закључио је наш Митрополит.

На крају Свете Литургије извршен је чин освећења славских дарова. Овогодишњи домаћин био је господин Иван Стефановић.

Поводом завршетка радова на фрескопису и обнови цркве Светог Луке, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован одликовао је орденом Вожда Карађорђа фрескописца г. Јандрију Чоловића из Младеновца, који је својим радом приложио комплетан живопис ове цркве. Архијерејском граматом признања награђена је гђица Ивана Милојевић из Младеновца, која је помогла обнову храма. Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави коју су свештеници храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу са љубављу припремили.

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Можда вам се свиди

Ходочашће младеновачких верника Светињама Херцеговине и Црне Горе

Братство младеновачког храма Успења Пресвете Богородице, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског Г. Јована, већ …