Прослава храмовне славе у цркви Светог Луке

У уторак 31. октобра 2023. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом Луки на Старом градском гробљу у Младеновцу.

Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки Миладин Михаиловић и Архијерејески намесник младеновачки Жељко Ивковић, јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић. Литургијско сабрање увеличали су предивним појањем Српски православни појци из Београда.

Храм скромних димензија био је премали да прими велики број верника, који су дошли са жељом да са својим Владиком учествују у Литургији.

У својој Богонадахнутој беседи је Епископ Јован истакао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, драга браћо и сестре!

Данас прослављамо Светог апостола и јеванђелисту Луку, коме је овај храм и посвећен. Данас славимо човека, који је видео Спаситеља лицем у лице, који је слушао његову спасоносну науку и који је био сведок чудесних дела Христових, па је из тог разлога заиста и могао да напише аутентично треће Јеванђеље нашег новозаветног канона. Шта је Јеванђеље? Блага вест. Радосна вест, она вест која је побеђујућа. Вест која и мртве погађа, вест која храбри и болесне и здраве. Реч Христова, ако је слушамо и ако је творимо, та реч човека уздиже на небо још овде док ходи земљом. Онај који верује у Реч Божију, онај који живи Јеванђеље а то је записана Реч Божија, он више не живи више овде и овим животом, него живи већ оним будућим животом. То и јесте суштина хришћанског живота, како нас уче Свети Оци, да ходамо земљом, а мислимо на небо. Онај хришћанин који верује у Јеванђеље, који живи по Јеванђељу, тачније који живи по Христу, он живи за вечност. Он јесте у овоме свету, као што је и Црква у овоме свету, али ни ми хришћани нисмо од овога света. Она је она од оног вечног, непролазног света. Зато је Црква непролазна, она је вечна. Човек који има веру у себи, који живи вером и он је вечан. Бог њега није створио за пролазност, него је човека створио за вечност.

Јеванђеље је она блага вест, која је обрадовала читав род људски. Она је обрадовала и онај свет који је хиљадама година живео пре рођења Христовог, пре те вести да ће се Христос родити од Пресвете Богородице. Она је зарадовала цео род људски. Када је човек у Јеванђељу и са Јеванђељем, он је испуњен радошћу. Којом радошћу? Оном божанском радошћу. Вечном радошћу. Не оном радошћу коју ми знамо, нажалсот, да се људски зарадујемо сада, а на једанпут било шта да нам се догоди у животу или не иде по неком нашем плану, онда ми ту радост претварамо у жалост. Наша је радост, радост у Господу. Зато Свети апостол Павле учи хришћане и каже: Радујете се у Господу и опет вам велим – радујте се. Нико нам не може дати такву радост, као што може Господ наш Исус Христос. Људи нам дају радост и то је добро и то је потребно, то је преко потребно. Но, такве истинске радости нам нико не може дати до Бог. Када имамо ту радост у Богу, онда имамо радост и према људима. Када имамо веру у Богу, онда имамо и поверење у Бога, онда имамо и поверење у другог човека. Онај који има веру, подразумева се да живи у истини. Не приличи верујућем хришћанину да верује, а да се служи неистинама. То двоје не иде заједно. Зато је Јеванђеље Реч Христова и зато је она за нас правило и закон живота.

Порука Јеванђеља је, како нас уче Свети Оци и Црква, једноставна, али је намењена сваком човеку. Зато баш што је једноставна, ми можемо лакше да разумемо. Отуда и разлог зашто Господ у Јеванђељу углавном говори у причама. Па, када су га и Апостоли упитали: Зашто говориш у причама?, Христос одговара: Вама је дато више, а овима говорим у причама да би могли да разумеју. То је важно! Да разумемо Јеванђеље. Њега не можемо да разумемо, ако не разумемо Бог Христа. Да бисмо разумели Јеванђеље, потребно је да имамо управо ту пламену и чврсту веру, али нам је потребно да имамо и молитву. Да се трудимо да живимо у подвигу по вери и по молитви. Ако имамо праву молитву, она ће нам помоћи да лакше разумемо Јеванђеље, да лакше разумемо Јеванђеље. Молитва има чудесно дејство, огромно дејство, а ако тој молитви још придодамо и ону другу хришћанску врлину, а то је пост, онда заиста како нам Христос каже овим врлинама се можемо победити и ђавола. Апостоли и јеванђелисти, па и Свети Лука, они су ширили то Јеванђеље. Најпре су живели Јеванђеље, а онда су га и проповедали другима. Зато је Христос рекао, како смо чули у данашњем јеванђељском одломку, апостолима: Ко вас слуша, мене слуша, тј. Бога. Ко слуша Јеванђеље, тај слуша Бога. Христос додаје: Ко се вас одриче и мене се одриче. Онај који слуша Бога, као што су слушали апостоли и проповедали Христа више вером и делима него речима, онда су они видели да се њима у име Христово и демони покоравају. Ето, како можемо и ми ђавола победити – вером, постом, Јеванђељем, животом по Јеванђељу и животом у Цркви.

Речи Христове морамо схватити исправно. Да разумемо и да их исправно протумачимо. Истина, једини прави тумач Јеванђеља је Црква Христова. Бог Дух Свети који обитава у човеку и човек који живи Духом Светим, њему се и даје да и он може да тумачи Јеванђеље. Зато имамо тумачења Светитеља, Светих Отаца, који су тумачили и тумаче Свето Јеванђеље. Требало би исправно протумачити и тако што се нећемо ми људи ослањати само на наша искуства када је у питању проповедање и разумевање Јеванђеља. Нећемо се ослањати на своја знања, нећемо се ослањати на своје способности, него ћемо се трудити да увек наша тумачења и наша разумевања Речи Божије буду у сагласју, како се црквеним језиком каже, са Светима, тј. у сагласју са Црквом. Да би дошао човек до таквог стања он заиста, понављам и себи и вама, треба да има веру и то ону јаку веру. Такође, да има молитву. Данас ћемо видети, има таквих примера, да је неко научио Оче наш, па мисли да је сву мудрост овога света посисао, што би рекао наш народ, па онда се и он проглашава да он тумачи Свето Писмо. Да тумачи Јеванђеље. Е, не може. Не може нико да тумачи Јеванђеље исправно, ако не живи Јеавнђеље. Када желимо да тумачимо Јеавнђеље, морамо да се молимо Богу, да нам Бог просветли разум. Зато треба разумно да верујемо, зато треба разумно да живимо, зато треба разумно да се понашамо, зато треба разумно да угађамо Богу. Кад човек угађа Богу, угодиће и овоме свету који у злу лежи. Када сам рекао да то све буде у сагласју са свима Светима, значи да онако како смо од свих Светих научили, онако како смо примили, како нас подсећа апостол Павле то чувамо, по томе живимо, о томе предајемо.

Вером примамо и вером, како каже апостол Павле, Бога усељавамо у себе. Вера у Христа Господа Бога је у ствари та најбогатија ризница у којој је скривено то богатство божанске мудрости, богатство божанског знања и богатство божанског живота. Да је Царство Небеско заиста у човеку, зато и Христос каже: Где је Царство Божије? Оно је вама, то човек осећа управо у оним тренуцима велике вере у Господа нашег Исуса Христа, по речима управо Светог апостола Јована Богослова, који каже: Који призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу пребива. Проналажење Бога и вечних вредности у себи увек се јавља као последица животворне вере у Христа. Ова вера као духовна светлост и духовни огањ, он прониче сву личност човечију. Такође, открива човеку ризнице које су управо закопане у њиви његове душе. Ако то благо чувамо, да нам га неко не покраде, а не може нам нико покрасти Христа ни Јеванђеље, ако смо будни. Ако се нисмо успавали, ако смо омилтавели у вери. Нема тога бесмртног добра, које човек неће осетити онда када у себи осети присуство Господа нашега Исуса Христа. Ми смо овде данас сабрали на ову Божанску Литургију, да причешћујући се Христом управо осетимо то присуство Божије и да се зарадујемо што нам је Бог и дан овај подарио да можемо да учествујемо у Светој Литургији, да можемо да се причестимо, да можемо да се сјединимо са Богом. Све то можемо, ако смо будни над својим животом и ако стражаримо над собом и над својим животом.

Вера у Христа Господа јесте та велика ризница, а знате да се ризница чува. Док чувамо вредности из ризнице, ми их и поседујемо. Ако их не чувамо, неко ће нам покрасти богатство из ризнице и ми ћемо остати без тог богатства. Ђаво управо хоће да нам покраде добра Божија, која је Бог у нама засејао. Како нам краде? Прво што нас убеђује да не верујемо у Бога, да Бог не постоји. То је његово главно оруђе и оружје, да нас убеди да Бог не постоји. Хоће ђаво да каже – постојим ја. Зашто се тако грчевито бори ђаво да истера веру из нас? Зато што ми када живимо вером и Јеванђељем, ми у ствари и себе и око себе истерујемо те нечастиве силе. Онда не могу нечастиве силе да владају нама. Свети апостол Павле говорећи, каже на једном месту: Оправдаваши се, дакле вером, имамо мир у Богу. Свети апостол и јеванђелиста Лука, кога данас прослављамо и кога прославља овај храм, он је имао мир Божији у себи. Он је зрачио миром. Није он само написао или записао оно што је видео да Христос чини чудеса и оно што је Христос говорио, него је записао првенствено оно што је живео. Имао је веру да је Реч Божија чудотворна вера. Христос је мир наш, како каже апостол Павле. Од вере у Христа, долази нам надање у славу Божију, односно надање у бескрајну радост у Господа. Ето, драга браћо и сестре шта значи вера у Бога и шта вером задобијамо, а шта губимо када нам ослаби вера. Са вером све добијамо, баш онако како и Христос каже – ко верује њему је све могуће. Ономе који не верује, њему ништа није могуће. Човек који не верује, то је човек који се предао. Заборавио на вечни живот, то је човек који је у ствари постао лењ. Не труди се, изгубио веру, постао лењ, њему је тешко, што каже наш народ, да устане из кревета. Све се може у Богу, али без Бога не можеш ништа. Ма, колико се бусали у своја прса, ма колико се ослањали на неку своју моћ, на неко своје знање, на неко свој положај, на неко своје богатство, све је то ништа, ако немамо Христа.

Често говорио и писао Свети отац Јустин Ћелијски: Све за Христа, Христа ни за шта. Тако су живели Свети Оци, тако је живео Свети апостол и јеванђелиста Лука, тако је живео и Свети Петар Цетињски, којег такође, данас, прослављамо. Ето, кад је живео Свети Лука, а ми га прослављамо. Зашто? Зато што је он прославио Бога. Зато што нам је записујући Јеванђеље, предавао Бога. Зато прослављамо и Светог Петра Цетињског, великог Чудотворца, чије мошти и данас нетрулежно почивају у манастиру цетињскоме. Њега прослављамо, јер је он живео у миру са Богом. Зато је његова епископска служба у ствари била да помири племена која су се поделила, као што се ми и данас делимо. Он је то могао, да их измири, зато што је имао мир са Богом. Онај који има мир са Богом, он има мир са собом, он има мир са другима, ко има мира у себи, он у другом човеку не види непријатеља, него пријатеља. Ако хоћемо да будемо искрени, човек да скоро нема непријатеља, осим ђавола, греха и смрти. Такође, има и самога себе за непријатеља, јер кад год не живимо Јеванђељем, Црквом, вером, ми смо у ствари непријатељи себи. Ко воли да буде непријатељ самоме себи? Нико. Е, зато треба да будемо пријатељи најпре са Богом. Господ је своје ученике пред страдање назвао пријатељима. Пријатељ се пријатељу поверава, ако је искрен пријатељ. Он ће му све рећи, он ће отворити своју душу. Ми немамо ниједног човека да нам може бити пријатељ, какав нам је пријатељ Господ и Бог наш Исус Христос. Њему се поверавајте, од њега тражимо помоћ, он њега тражимо да се исправљамо, да се поправљамо, размишљајмо – нисмо овде за вечност. Па и гробови који окружују ову Цркву и они су за вечност, њихова су тела овде иструлела, али она ће да васкрсну. Ко ће да васкрсне? Онај који је са вером умирао. Васкрснуће и они који нису имали веру када су умирали, али они неће васкрснути са радост вечну са Богом, него васкрснути за муку вечну, онако како нам поручује Свето Јеванђеље.

Да се помолимо Богу, да замолимо Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског, да се моле за нас. Треба нам њихова молитва, треба нам њихова подршка, треба да схватимо да су они посредници наши између Бога и нас. Зато, молимо се њима да би се они молили за нас. Срећна слава и свако добро од Господа вам желим.‟ закључио је наш Владика.

На крају Свете Литургије извршен је чин освећења кољива и резања колача. Овогодишњи домаћини били су госпођица хаџи Ивана Милојевић и господин Иван Стефановић са породицама. Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави коју су свештеници храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу са љубављу припремили.

This slideshow requires JavaScript.

Можда вам се свиди

НАЈАВА – 31. Духовна трибина у Младеновцу