Исповест свештенства Архијерејског намесништва младеновачког_2024.

Дана 26. aприла 2024. год., у петак Цветне недеље Великог поста, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Литургију пређеосвећених Дарова у храму Успења Пресвете Богородице у Младеновцу.

Пре Литургије обављена је исповест свештенства Архијерејског намесништва младеновачког, а исповедник је био архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусатку.

Нашем Епископу су саслуживали: архимандрит Петар, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци  и свештеници Архијерејског намесништва младеновачког.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао:

„Помаже Бог, драга браћо и сестре!

Ево нас у шестој недељи васкршњег поста. Ево нас на прагу Велике, Страсне, недеље. Могу слободно рећи да су нас свих ових шест недеља Васкршњег поста уводиле у ову Велику недељу, недељу страдања Господа нашег Исуса Христа. Недеља страдања, као и претходне недеље уводе нас у дочек сверадосног и најважнијег празника Васкрсења Господа Исуса Христа. Пост у којем се налазимо подсећа нас на што интензивнији духовни живот. Он нас уводи у молитву, он нас уводи да појачамо молитву, да појачамо пост, да појачамо добра дела, да обратимо пажњу на себе. Да просто уђемо у себе и да сагледамо себе, јер пост и молитва чисте и душу и тело. Зато је Црква установила пост да би кроз то посно стање, али кад кажем посно стање то значи пре свега да постимо од недела, а не само од мрсне хране. Пост нам говори какав је наш духовни живот, а наш духовни живот је онакав како постимо и како се молимо. Црква кроз пост говори да је то пут одлобађања од себе. Ако се човек не ослободи од својих страсти, своје сујете, свог ега, неће му много помоћи пост. Но, пост помаже у томе да човек зажели да се мења. Ако не желимо да се мењамо, ми ћемо увек бити онакви какви замишљамо да треба да будемо. Ми често знамо да погрешимо, ми често знамо да свој начин живота у ствари замишљамо да је исправан. Но, ми то не проверавамо ни кроз заповести Божије, ни Јеванђеље, ни Цркву. Заиста, као што каже Свети апостол Павле – треба да испитујемо Писмо, али треба да испитујемо и себе.

Понаваљам, да проверавамо себе. Да видимо да ли смо у ових шест недеља макар за једну јоту бољи. Да ли смо успели кроз пост и молитву да се успнемо на једну степеницу духовног живота или смо остали на истом. Пост је и радост, да се радујемо што нам је Црква дала пост да чистимо себе, онда нећемо умети ни да се зарадујемо свеопштом радошћу Васкрсења Господа Исуса Христа. Зато пост јесте и радост за онога који зна да ће кроз пост и молитву чистити своју душу, чистити своје срце, чистити своје тело и ум. За таквог човека ће пост бити радост. У супротном, за поједине ће пост бити оптрећење, односно брига више за тело него за душу, па ће почети да брине што не може да једе храну коју је јео пре поста. Како то лепо кажу Свети Оци – онај који угађа стомаку, тај не може да угоди Богу, јер је он стомак претворио у Бога.

Ми крштени људи знамо коме треба да угађамо – Богу и ближњима. Ко угађа Богу и кад угађамо Богу, ми се молимо Богу да му буде милостив. Бог јесте милостив, Бог јесте љубав, али треба и ми да се стално тога сећамо. Ако је Бог милостив, а јесте као што рекох, онда треба и ми да будемо милостиви према ближњима. Ако је Бог љубав, а рекох да јесте, онда треба да узвратимо на ту Божанску љубав љубављу нашом људском и према Богу и према ближњима. Црква нас учи да нас пост ослобађа од дела таме и уводи нас у дела светлости, јер када постимо искрено, када се молимо, ми осветљавамо и своју душу и своје срце. Ми онда изгонимо таму из себе. Шта је тама? Грех. Докле год се човек не ослободи од својих грешних наслага, док се не покаје, он је у тами. Најчешће човек то и не примећује. Но, када постимо и када се молимо ми просвећујемо свој ум и срце. Кад срце своје просветимо, онда се у њега усељава Бог. Када се молимо ми умекшавамо срце и срце постаје растегљивије. Толико се срце може растегнути, да се у њега може сместити Онај Несместиви, Онај који је шири од неба и земље, а то је Бог. Када  човек растрегне своје срце и смести Бога, он смешта целу васељену, он смешта и читаву васељену. Он тада, заправо, нема непријатеља. Господ каже да волимо и своје непријатеље. То може само човек од вере, то може човек који има љубави, а љубави нема без жртве питање је само да ли смо ми спремни за жртву. Нисмо ли спремни за жртву, ми се лишавамо вечности. Господ каже у Јеванђељу да се Царство Божије на силу задобија и само га силеџије задобије. Не силеџије овог света, већ они који се хватају у коштац са самим собом, али и са непријатељем, тј. оним нечаствим силама које нам говоре – немој се кајати, немој се молити, остави то за сутра или прекосутра. Тако на сухвати лењост, а лењост је тешка болест. Она доводи то унинија, а униније није ништа друго до разочарење. Човек када се разочара, он онда више нема вољу ни за животом ни за чим. Разочараном човеку је тешко да устане из кревета, а камоли да се моли и чини нешто добро. Зато нам треба Бог, зато нам требају Свете Тајне, зато нам треба исповест и покајање, зато нам треба причешће.

Свети Оци, драга браћо и сестре, јасно и недвосмислено кажу да је причешће лек бесмртности. Ми смо створени не за смртност, него за бесмртност. Зато Господ каже – ко једе моје Тело и пије моју Крв, има живота у себи. Тај прима Христа у себе, тај постаје Христоносац. Он постаје и Боговидац, јер се сједнио са Богом, а онај који се сједнио са Богом, њему Бог даје и моћи и силе и снаге, да најпре победи себе, а онда да победи све невоље и патње, које нас у животу сналазе. Пост нас позива да мењамо своје лоше навике. Кад се човек уљушка у лошим навима, он нема осећаја да су то лоше навике, већ је спреман да и те лоше навике покушава да оправда и до сржи докаже да су добре. Јеси то проверио, човече? Јеси ли пита некога? Да ли ти, брате или сестро, моје навике сметају? Или само мислимо да наше навике не сметају никоме, али навике других нама сметају. Где је ту мера? Да кад меримо себе да меримо и друге и обрнуто.

Мењаје тих лоших навика постижемо кроз пост и молитву. Једно без другог, као што ви то боље знате не може једно без другог. Пост без молитве је исто као кад човек нема једну руку. Молитва без поста исто је то. Нама је Бог дао и две ноге и две руке да се трудимо да чинимо добро, а да се уздржавамо да чинимо зло. Није само да се кајемо да не чинимо грехе, него и да чинимо добро. Пост и молитва су темељ нашег духовног живота и узрастања у Христу. Усавршаваје се до пуноће раста Христовог. Кад човек носи Христа у себи, живи Христом, онда ће он заједно са апостолом Павлом моћи да каже – не живим више ја, него живи Христос у мени. Када Христос живи у нама, онда у нама живи и небо и земља. Онда у нама живи Царство небеско. Онда у нама живи све што је чесито, што је ваљано, што је поштено. Тамо где је Бог, тамо нема места некој пакости, злоби или мржњи.

Молитва је, по светоотачким речима, побожни разговор човекове душе са Богом. Како је дивно када човек спусти свој ум у срце, када се моли. Онда се такав човек предаје ономе коме се моли. Када се предамо ономе коме се молимо, значи да смо се ослободили себе. Ми смо сами себи највеће оптрећење. Ми смо сами себи и највећи непријатељи. Зато се каже да када се молимо ми разговарамо. Када разговарамо са човеком кога волимо, ми смо се усредсредили, читаво своје биће, ум и читаву своју личност усредсредимо на тај разговор са том вољеном особом. Онда имамо жељу и да ту особу загрлимо, без обзира да ли је она на другом континету. Молитва привлачи оне које волимо и за које се молимо. Не молити се значи не живети хришћанским животом, не живети јеванђељским животом, не живети животом Цркве.

Пост и молитва је бедем и зид, који нас штити од нечастивих сила. Ми треба да направимо тај бедем и зид да нас не би заробиле нечастиве силе. То не значи да треба да правимо зид око себе да би се уклонили од другога. Заклањаш ли себе од другога, заклањаш себе од Бога, јер је давно речено видех лице брата, видех лице Бога. Да би човек видео лице Бога, али и да би видео лице човека, али оно право лице, он треба да се моли Богу да му буду отворене духовне очи. Те очи виде оно што телесне очи не могу да виде. Дакле, да се молимо Богу да нам Бог отвори тај духовни вид, јер нам је Бог даровао и телесни и духовни вид, само је питање чиме ми више придајемо пажњу. Знамо да је телесни вид најзначајнији за човека у овоземаљском животу. Човек може бити и без руку и без ногу, али кад има вид може да види лице другог и да се зарадује, може да види и да чита, али како је страшно ако смо заслепили наш унутрашњи вид. Но, ни тада не треба да очајавамо, довољно је да приђемо Христу и кажемо – исцели ме Господе. Дај ми вид духовни и као што је Господ отварао очи слепима, као што читамо у Јеванђељу, Он прво код тих болесних отвара духовне оче када их пита – да ли верујеш да ти могу помоћи? Дакле, и духовног и телесног виде је у ствари вера и каква нам је вера, такви смо и ми. Али вера она треба да буде Јеванђељска, вера није појединачна, она припада Цркви, заједници. Зато се ми сабирамо да удружимо молитву, јер је Литургија заједнична молитва, као што је Господ рекао да где је двоје или троје сабрано у моје Име, тамо сам и ја међу њима. Како је то лепо, како је то дивно, када се ми заједно сабирамо у нашим храмовима, тада се и Бог радује и Њему је мило. Када дођемо у Цркву, имамо једну мисао да се спасемо. И да се молимо да се удостојимо Светог Причешћа.

Пост нас подстиче на покајање. Ако нема покајања, нема ни спасења. Наш народ је рекао дивну мисао – покајање је радовање. Каква дивна мисао! Заиста нема веће радости од тада када се човек покаје, је када се човек покаје тада човек сагледа себе од главе до пете. Искрено покајање је у ствари васкрсење и зато нас пост уводи у покајање. Ако се не кајемо, ако немамо потребу да се мењамо, нећемо осетити радост Васкрсења Христовог. У покајању се лече духовне болести, а њих је много, чак више него телесних. Када се човек каје, он скида са себе ту нечистоту коју наноси на себе својим гресима и својим нехришћанским животом. У шта нас још покајање уводи? Да чистимо своју савест, јер савест помрачујемо својим гресима. Ми често савест прљамо грехом, мржњом, себичношћу, пакошћу, сујетама. Зато нас Црква учи да на сваку страст и сваки грех ставимо врлину. Ако сам тврдица, да стварим врлину милосрђа, ако сам горд, да ставим врлину смирења итд. Ето шта нам значи очистити савест и знате да наш добри, српски народ каже да је савест неподмитљиви судија. Не можемо подмитити Бога, као што подмићујемо људе нажалост. Не можемо подмитити савест, можемо је једино успавати. Но, она ће се једног дана пробудити. Тај тренутак буђења савести, по светоотачким речима, макар у тренуцима изласка из овог живота, тај тренутак је дужи него сва вечност. Онда ће савест коју смо успавали рећи сва наша недела.

Треба да имамо свест о греху на првом мести. Човек који има савест и свест о греху и да зна да је грешан. Оном човеку којем савест не каже да је грешан, он се ни не каје. Он каже да није грешан или како се често каже – нисам никог убио итд. Зар је само убиство грех? Јесте и то тежак грех, али колико тек има још других грехова. Није само убиство телесно убиство, има много начина како људи могу убијати једни друге. Највише једни друге убијамо када немамо љубави једни према другима. Кад волимо, ма нека је најгори, љубав твоја покрива његове мане и ти га волиш. Зато је речено у Светом Писму да љубав покрива мноштво грехова.

Нека би нам Господ помогао, драга браћо и сестре, да откривамо себе и како волим да кажем да признамо себи себе. То не можемо урадити ако не изађемо из себе, ако не излазимо из себе онда ништа не признајемо и ту нема места ни за ближњег, ни за Бога, ни за било шта. Онда ћемо говорити логиком овог света – ти си се човече на овом свету родио, ти ћеш овде и умрети и ништа више нема. Има браћо и сестре! Има! Има Бога, има Царства небеског, има загробног и вечног живота. Само је потребно да то све откријемо кроз покајање, кроз молитву, кроз пост.

Бог вас благословио!‟ , закључио је Епископ Јован

Након Литургије сабрање је настављено у парохијском дому младеновачког Храма, где је јереј Милутин Гашевић, парох други међулушки, изложио реферат на тему „Ближњи као брат“. Након дискусије владика Јован је похвалио рад и разговор у вези са њим. Након тога приступило се трпези љубави, коју је припремило братство храма Успења Пресвете Богородице.

This slideshow requires JavaScript.

 

Можда вам се свиди

Света Тајна Јелеосвећења служена на Велику среду

На Велику среду, 1. маја 2024. год. у вечерњим часовима, служена је Света Тајна Јелеосвећења …