Величанствена прослава празника Светог деспота Стефана Лазаревића

Дана 1. августа 2022. год., када наша Света Црква прославља и празнује Преподобну Макрину, Светог Стефана, Деспота српског и преподобну Евгенију (Лазаревић), Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је  поводом ктиторске славе Свету Архијерејску Литургију у манастиру Павловац у селу Кораћица.

Нашем Епископу су саслуживали: архимандрит Петар (Драгојловић), јеромонах Серафим (Ракановић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин), јерођакон Некатрије (Ивановић) и ђакон Саша Костадиновић. Лепоти богослужења допринели су појци храма Светог Саве из Београда. Домаћин овогодишње славе био је господин Драган Перић-Пантелић из Влашке.

У својој Богонадахнутој беседи наш Владика је рекао: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Нека је благословено, драга браћо и сестре, наше сабрање у овом древном манастиру Павловцу, у коме су се наши свети преци сабирали вековима и овде долазили да се Богу моле. Да Богу благодаре. Да од Бога траже утеху. Да од Бога траже помоћ у својим невољама, у својим искушењима, у својим мукама, јер свако од нас има своје невоље, своја искушења, своје муке. Тамо где је вера, права вера, јака вера човекова, ту за хришћанина нема безнадежности. Наша је нада у Бога. Зато на крају сваког богослужења чујете: Слава теби Христе Боже надо наша, слава теби! С обзиром на то шта смо прошли, да нам није те наде не бисмо опстали. Да ли би опстали као народ Божији? Да ли би опстали као достојни наследници наших светих предака? Мислим да не би. Нада у Бога код човека продубљује и ојачава веру. Вера и нада неће нам дати да поклекнемо и ако често падамо и упадамо у поноре. Кад живимо вером и надом и уз то додамо љубав Божију љубав према нама и нашу према Богу, онда ћемо лакше пребродити искушења и невоље. Зато је неверујући човек истовремено и несрећан човек. Нема у шта да верује, а ко нема у шта да верује он је безнадежан човек. Он се свега плаши. Неверујућег и слабоверујућег човека нападају свакаква искушења. Њих обухвата гордост и сујета, па такав човек себе ставља у центар, а не ставља Бога. Такав човек никако да се опамети и стави Бога у центар и да од Бога тражи помоћ и врлине, а на првом месту да нам да смирење. Зато су наши преци долазили у ову Светињу да моле Бога и Светог деспота Стефана за помоћ. Као што смо чули у једној литургијској песми Свети Стефан је кад је народ долазио да тражи помоћ, јер је упадао у безнађе, Свети деспот их је упућивао на Бога. Упутити другога на Бога можемо једино ако смо прво себе упутили Богу. Но, Богу се не прилази гордошћу и сујетом, већ кроз смирење и молитву.

Драга браћо и сестре, у нашим мислима враћамо се на нашу тешку прошлост, али истрајну прошлост. Сећамо се њихових жртава, подвига и сећамо се у прошлости оних светих тренутака. Свети цар Давид каже: не уздајте се у кнезове ваше, у њима нема спасења. Не може човек другом дати спасење, јер је спасење у Богу. Где нема Спаситеља, ту нема ни спасења. Није било лако ни деспоту Стефану, ни народу српском у његово време, но нису клонули духом, нису изгубили веру. Наш народ је вековима био у ропству и замислите сада нам неко каже да ће за пет стотина година бити боље. Ми би казали да тај није нормалан. Но, ако не будемо тако размишљали, ако не будемо веровали Христу и Јеванђељу, а Писмо каже да је пред Богом један дан као хиљаду година и хиљаду година као један дан, требало је увервати поједница и генерације и генерације да чувају веру у Бога. Да се моле Богу и да верују да зло мора бити побеђено. И биће побеђено. Свеопште зло биће побеђено кад Христос дође други пут да суди живима и мртвима. Наш непријатељ највећи се највише боји Другог доласка, а наш највећи непријатељ су грех, смрт и ђаво, како су нас учили Свети оци. Зато се ђаво плаши и нашег сабрања на Светој Литургији. Ђаво неће Бога, неверујући човек се плаши Бога, зато се наоружавајмо вером у Бога, добрим делима, лепим и добрим речима, племенитим мислима.

Дакле, драга браћо и сестре, пазимо да не упадамо у искушење. Не говорим до да вас плашим, јер верујући човек нема страха. Где је страх, ту нема вере у Бога. Ми уместо страха, теба да ставимо веру у Бога. И љубав, јер љубав изгони страх. Љубав најпре према Богу, себи и другима. Умножавањем љубави умножава се благодат и мир. Наши преци, иако је свугде око њих био немир, имали су мира у себи јер су имали Бога у себи. Кад човек има мир у себи, неће га оптерећивати немир око њега. Шта ће проклијати у човеку, зависи од тога шта хранимо у себи. По делима ћемо препознати шта човек храни у себи. Дешава се око нас много насиља, терор, пљачке, угрожавање среће и благостања других, али нема среће кад се гради кућа рушењем туђе куће. Зашто се све ове појаве се појављаују у народима и од чега произилазе? Појављују се што људи имају морално раслабљене душе. Ми нећемо да признамо свој неморал, а није неморал само једне врсте. Неморал је све што је супротно Богу, вери и Цркви. Свако ће рећи – па ја живим морално, да али само ако мислиш на једну врсту морала. Морал је бити чист и честит и поштен човек. Бити Божији човек. Све се то дешава због нашег удаљавања од Бога. Ако се не вратимо извору добра, извору Живе воде, Цркви, Богу и Светим Тајнама, онда се нећемо ни прочистити. Морамо се вратити правим вредностима и коренима предака. Али немојмо се позивати само на своје свете претке, кад треба да се уздигнем над неким другим. Позовимо се на претке када желимо да видимо да ли живимо животом каквим су живели наши свети преци. Они су живели у миру, јер су били у миру са Богом и једни са другима. Били су у миру са Црквом као Телом Христовим. Мир је зрачио из наших светих предака. Да се вратимо Богопознању како би у нама био мир Божији у нама.

Требало би нешто да знамо, драга браћо и сестре, ни благодат ни мир нису дарови земље. То су дарови од Бога. Све добро сишло је кад је Господ дошао у свет. Читаво наше биће и читава наша личност би требало да буде усмерена на горе, ка небу, ка Богу. Наравно, не смемо запоставити овај живот на земљи, јер нам је он Богом дат. Требало би да одржавамо и телесни живот, а шта радимо са духовним животом? Да ли се поигравамо са духовним животом? Или мислимо – ја сам Епископ, свештеник, монах и то ми је довољно. Није то довљно! Треба да проверавмо себе, а Бог све те дарове дарује онима који Њега воле. Многе дарове је имао Свети деспот Стефан, којег данас прослављамо са његовом мајком царицом Милицом, како је позната у нашем народу, односно монахињом Ефросинијом – Евгенијом. Деспот Стефан се трудио да дарове које је добио од Бога умножава. Његови дарови су били да оно што разједињено сједињује, оно што је подељено обједињује, оно што је рањено лечи, а то треба да буде и наш задатак у овом животу. Бог свакоме народу даје праве, Божије људе, да их воде и руководе. Да буду узор како да живе. Свети оци кажу да кад би нестало праведника, не би свет постојао. Наш српски народ Бог је обдарио светим, праведним људима и то не као поједницима, већ читавим лозама. Света лоза Немањића. Лазаревића, Бранковића. У Цркви славимо само три рођендана, али зато у Цркви славимо нови рођендан, прелазак из смрти у живот. Данас прослављамо дан његовог представљена и сједињења са Богом. Чињеница је да је Свети Стефан Високи од младости определио себе за Христа. Његовим животом и испуњавањем јеванђељских заповести дао нам је пример да га следимо. Зато смо се сабрали данас на Светој Литургији, која се не служи само за садашњост, већ пре свега за будућност. Кроз Свету Литургију требало би да осетимо долазак Царства Божијег у наш живот. Учествовањем на Литургији требало би да знамо да смо макар једним кораком закорачили у Царство небеско. И зато често говорим – Литургија тражи целог, сабраног човека, човека који ће да доприноси светој хармонији. Свака радња литургијска је молитва. И ако не радим све што је потребно како треба на Литургији онда се грешим и не поштујем оно што сам наследио Црквом и Светим Оцима. Зато, замолимо данас Светог деспота Стефана и његову мајку да се моле за нас. Имамо један диван пример из живота Светог деспота. Бог га је обдарио многим даровима, Божијом мудрошћу, лепотом и духовном и физичком. Народом је управљао тако што је служио народу. То није понижавајуће или понижење, то је хришћанска врлина. Када је млад постао владар, он се опасао ланцима. Народ га је оптуживао за раскошну одору, онда је Свети Стефан откопчао хаљину и народ је видео ланце које су се урезали у тело, јер их је ставио као млад. Питали су га зашто тако мучи себе. Он им одговарајући рече – ове сам ланце ставио да ме стално подсећају да мој народ није сасвим слободан и нећу их скинути док мој народ не буде сасвим слободан. Све то нам говори да не процењујемо људе по спољашности, иако и спољашност говори о човеку. Замолимо Бога и Светог деспота Стефана да нас благослови и благослови наше сабрање, да је срећан празник и слава овог манастира и настојатељу монаху Гварилу, али и срећна слава свима нама који смо дошли да осетимо јасно присство Божије. И као што се Бог јављао и на синајској и на таворској гори, тако се јављао и на овој космајској гори, али су га чули само они који верују. Они који имају јаку веру и молитву. Нека би дао Бог да и ми ојачамо у вери, ојачамо у молитви, али на првом месту да ојачамо у смирењу. Бог вас благослвио!“, закључио је Епископ Јован.

Након евхаристијског заједничарења у порти манастира Павловац је изведен културно-уметнички програм. Певач и композитор Љуба Мансијевић и фрулаш Милинко Ивановић – Црни извели су предиван и пригодан програм. Епископ Јован је  након тога освештао просторије свечане сале Трон у Марковцу, у којој је била приређена трпеза љубави.

У вечерњим часовима, у порти цркве Светог Илије у Црквинама, на месту упокојења Светог деспота Стефана, приређено је представљање публикације „Споменик на месту смрти деспота Стефана Лазаревића“ аутора јереја Марка Јефтића, вишег кустоса Велибора Катића, др Немање Марковића и др Милоша Ивановића. Након тога је изведен уметнички програм у којем су учествовали кантауторка Љиљана Поповић  и група „Жива вода“.

This slideshow requires JavaScript.

Можда вам се свиди

НАЈАВА – Прослава младеновачке Литије

%d bloggers like this: